Село Шетоње
је насеље које још датира у средњем веку. На свим картама је обележено као једно од најстаријих насеља у Млавском крају. Први писани подаци о животу и раду насеља Шетоње, помињу се у повељи из 1230. Године коју издаје бугарски цар Асен II којом Дубровчанима дозвољава да долазе у Браничево, и да тргују у овом крају, конкретно Шетоњу. Године 1330. у месту Шетoњу налазио се «Nale de Cherchio» када су му дубровачки курири уручилу позив за суд. Дубровчани су и касније узимали под закуп царине. Податак се односи на село Шетоње на крај XIV века, Марин Лабровић био је закупник царине у Шетоњу, а нешто касније Живулин Станишић. Када је ова област пала под турску власт, дубровчани нису сасвим напустили Шетоње. Један писани документ иде у прилог овој тврдњи: Живко Вукшић из Шетоња, задужио се 6. јуна 1509. године, код дубровачког властелина Михаила Бунића за сто дуката за некакву робу коју је узео на кредит. Ова задужница је поништена 29. маја 1512. године, када је дуг и био исдлаћен. У пописима турским, којим се помињу пореске одреднице из Браничевског тефтера село Шетоње је имало 17 кућа, и манастир „Духовник“ припадало је Ждрелу као читлук, укупан приход је износио 1615 аспри, и на њега је плаћан порез Али-бегу, као власнику поменутог читлука. Из свега овог изнетог, село Шетоње је постојало у средњем веку. Село се наљази у пространој равници која је са југо-источне стране оивичена брдима, Коњицом, и Главицом, а на северо-западу се пружа поред реке Млаве. Село је на надморској висини од 120 метара, тако да га река Млава и потоци не плаве. Тип села је збијен.Шетоње је своју цркву, која датира из доба кнеза Лазара Хребељановића XIV, век која је турском најездом порушена, на истим темељима обновило 1828. године. Прву своју школу је имало одмах иза „Хати Шерифа“ 1830. године. Тачан податак за постојање школе је 1837. година, када је школа и радила. Кроз векове турске влас ти, село је губило како број кућа, тако и становништва. Новим насељавањем село мења изглед и повећава кроз деценије, и векове број домова и становника. Шетоње је по попису из 1837. године, имало 247 пореских глава. По попису среском село Шетоње је 1859. године, имало 154 куће. Године 186З, село има 177 кућа. Тадашња Општина Шетоњска, има судницу са плацем и два коша као и 400 дана орања земље, под шумом, и два дана орања под школом и црквом. Сада је ово село развијено и повезано асфалтним путевима. Шетоње у 1991. години имало је 2193 становника. По површини атар села Шетоња заузима 3.588 хектара, 85 ари, и 37 метара кв.
Црква „Светог Арханђела Михајла“ у Шетоњу од настанка до данас
Шетоњска парохија
Добила је свој назив по месту Шетоњу, седишту ове парохије. Данашњу парохију сачињавају села: Шетоње Ћовдин и Ждрело. По црквеним књигама парохија има укупно око 1200 домова, и спада у веће парохије и јаче у Млавском намесништву коме и припада. После обнове епископије 1921. године. са седиштем у Пожаревцу, дошло је до арондирања парохија. По подацима које бележи шематизам Српске православне Патријаршије из 1924. године стоји да је шетоњска парохија била подељена на две парохије, које су припадале цркви Св.архангела Михајла. Прва парохија је била II класе, са 2348. правосдавних душа, парох је био Драгољуб С. Поповић. Друга парохија, такође II класе, са 2401 православном душом. Парох је протојереј Алексеј Ломиковски, руски свештеник рођен 1885. године рукоположен 1909. г, а произведен у чин протојереја 1917. године. Садашњи саставв парохије је јединствен. Села која припадају овој парохији су напредна села. Шетоње предњачи по величини и по материјалним приходима. Ждрело и Ћовдин су насеља са мањим бројем домова, и броју православних душа, по материјалним приходима ова два села у саставу Шетоњске парохије, су много мањег прихода.
Црква се налази на северној страни села, и удаљена је од цента села око један километар. Предање, првобитну 6огомољу, приписује заџбини Кнеза Лазара Хребелановића. Та стародревна црква под турским ропством је страдала. На истим темељима је обновљена – сазидана нова садашња црква тек 1828 – 1829.г. Саграђена је од прилога мештана овог села, и околних села. Сећања на подизање овог храма, осташе записана по причи тадашњег свештеника Новице Жугића, у књизи путописца Феликса Каница. Како су тада у Србији биле прилике, уз цркву су подизане и школе, где су први учитељи били свештеници, јер су у том времену једини били писмени за учење у тим првим школама и читање књига. Црква је сазидана од тврдог материјала, и првобитно је била покривена ћерамидом. Она по свом изгледу, припада византијском стилу градитељства. На цркви доминира изнад улазних врати кубе над којим је велики крст. Црква је сада сва покривена плехом.
Кров је терасаст, тако да даје леп изглед цркви споља. Црква је електрифицифирана 1969. године. 3вона на цркви су исто на електрични погон – покретање. Спољни изглед цркве је веома леп, а декор чине и три већа прозора са обе стране, као и по један мањи са обе стране цркве. Торањ са звоником има узане прозоре. «Црква је унутра састављена од правоугаоног облика, и то апсиде, припрате, и олтара. Црква је у својој унутрашњости, због своје старости доста испуцала. Па је утегнута гвозденим утегама. Своју прву већу обнову храм је имао 1923. године, другу оправку на цркви мајстори су урадили 1927. године, на крову, као и цела црква је окречена споља, и олтар унутра. Кубе је офарбано, као и двоја врата на цркви. У једном периоду црква је била доста оронула, кров је прокишњавао, прозори и врата су доста пропали. Црква је била напрсла у делу леве певнице, ветар је фијукао. Свод цркве је био доста оронуо, пукотина је била 10 сантиметара. Требала је хитна, интервенција По прегледу цркве, мајстори и стручна лица су одлучила да треба да се прошири стопа – темеља цркве. Радови су изведени, и зидови, и темељи, као и у олтарски део су уграђени дебели лађарски дротови – сајле, који су утегли цркву, и зауставили пуцање цркве. Ови радови су извршени 1967. године. У најновијој реконструкцији црква је обнављана, и промењен јој је покривач, скинута ћерамида, стављен бакарни лим, унутрашњост је реновирана, уместо симса цркве уграђена је бетонска греда са стрехом. Тада је постављвн и громобран на цркви, то се урадило 1993.године. 1994. године припремљени су зидови у унутрашњем делу са подлогом за фреско сликање – живописање. У самој цркви на западној страни фреско сликар је осликао лик Кнеза Лазара, као првобитног ктитора храма из средњег века. Црква има један од најлепших дрвених иконостаса у црквама Млавског краја. Иконе су у дуборезу поређане у три реда старог Грчког иконописа, и веома су вредне као културна знаменитост. На самом иконостасу сачуван је запис године 1838, те се сматра да је иконостас тада и настао. Незна се ни мајстор дубореза, а ни сликаних икона. Зид цркве чува један натпис: године 1902. када је извршена једна од обнова самог храма. Припрата цркве некада је била на два стуба, сада је преграђена и чини целину. Моловање првобитно из 1969. године, урадио је молер из Петровца Драги звани Зец. На зидовима цркве, испод наслага честих кречења, у једном периоду указали су се дивни орнаменти, највероватније из периода настанка цркве. Године 1984/85 један део живописа у цркви је урадио сада почивши ђакон Бата из Параћина. Звона на цркви су веома стара. Цркву у Шетоњу је посетио Његова Светост Господин Димитрије – Патријарх Српски 1919. године. Године 1933. цркву је посетио 5.октобра – Епископ Браничевски Јован. Године 1935. цркву је посетио Епископ Браничевски Венијамин. Године 1964. у цркви је Шетоњској, служио свету литургију, и осветио нови подигнут црквени дом, Епископ Браничевски Хризостом. Цркву је посетио и садашњи Епископ Браничевски др.Игњатије.
Црква је саграђена у димензијама: Дужина храма је 21 метар а ширина 14 метара, висина цркве са торњем и крстом је 23 метара, средишни део са певницама је ширине 14 метара, олтар је 8 м ширине.
њњњ.вазнесење.рс (новембар 2013 – преглед)
Шетоњска парохија 1733. године. Шетоњска парохија је имала 4 села Шетоња (14, Срби), Врбовац (17, Срби), Лаоле (37, Срби) и Ждрело (10, Власи војничког реда). Од 78 домова 10 су били влашки а остало српски. По подацима “тефтера митрополитског таксила” шетоњску нурију или парохију су фебруара 1734. године чинила следећа села Шетоње (14), Ждрело (19), Лаоле (30) и Врбовац (15). Подаци истог тефтера али за 1735. годину се не разликују од претходног. Шетоње је имало цркву 1723. године што се види из извештаја ексарха пожаревачког Јосифа Стојанова. Максим Радковић је 1733. године забележио: “Шетоњи црква старинска била, прикрпили од дасака.” Јереј Нешко шетоњски је рођен око 1707. године у Херцеговини. Учио је књигу у Старом Влаху у манастиру Ковиљу. Око 1727. године је дошао у источну Србију где је најпре држао парохију “омолску” а затим шетоњску. Био је на парохији и 1734. и 1735. године. По списку “Цркви трошком Његове Свјетлости Сазидане” из 1836. године шетоњска црква (храм Св. Архангела Гаврила) је сазидана 1828. године трошком књаза Милоша. По подацима из пописа из 1836. године шетоњска црква (храм Св. Архангела Гаврила), у срезу млавском, је сазидана 1829. године трошком књаза Милоша. Мајстору Веселину и другима плаћено је 16/28. септембра 1828. године за целу оправку цркве у Шетоњу 4500 гроша. Мајсторима који су 1829. године радили на цркви у Шетоњи из народне касе је плаћано у више наврата. Најпре је 9/21. маја мајстору Милутину из Ваљева исплаћено 200 гроша а Веселину и другим 300 гроша. Следећег дана 10/22. маја Јозефу је исплаћено 30 гроша и коначно 30. јуна/12. јула Веселину је дато 1000 гроша.
њњњ.палуба.инфо (октобар 2013 – преглед)
Јосиф Веселић је 1862. године обилазећи Горњак записао да се “у Шетоњи налази една монастирска кућа и качара, затим две монастиреске воденице на едном извору или врелу о којим је спомен и у привилегији кнеза Лазара. Свака од ови воденица има по два витла. Прва воденица је готово до самог врела а друга око 50 хвати сниже ње“. Исто. Обе воденице је тадањи игуман заштитио од бујица јаким каменим зидовима.
То је, дакле, било то чувено шетоњско имање манастира Горњак, којем се искрено дивио 1829. године Ото Дубислав Пирх. Он је са својом пратњом путујући од манастира ивицом долине стигао до једног лепог летњиковца, “који је књаз подигао калуђерима горњачким у подножју брегова, близу Шетоње. Ту калуђери имају винограде, њиве, воденицу (Извор-воденицу), једном речи, цео њихов домазлук…“ (О. Д. Пирх, Већ наведено дело, стр. 111).
светињебраницева.рс (новембар 2013 – преглед)
Покушај Обнављања Буне У Турским Пределима 1842 Године
„Кад овђе приспјесмо“, наставио је Станко Атанацковић-Бојаџија, „пријавимо се код г. Вашченка и овај нам каза да је из Букурешта добио писмо за нас, но да ми не можемо у Србији јавно бити, већ гдигод прикривени, па зато да одем јавити то г. Рајовићу, да видимо шта ће нам он на то казати“. Попечитељ унутрашњих дела рекао је бегунцима да у Србији „заиста не можемо јавно седети, будући нас Турци поискавају, но да идемо опет у оно исто село, гди смо и пре били, па да се склонимо за време док се види шта ће с нама бити и тако буде“. При овоме, Цветко Рајовић „даде нам писмо те нас опетно на захтевање наше у село Шетоњу смести, гди смо до два месеца седили“ За то време, с обзиром на приближавање рока за повратак заосталих бегунаца у Турску, организатори нишке буне деловали су у два правца. Прво су, 22.јуна, упутили молбу кнезу Михаилу, наводећИ да су „грозном судбом и непредвидивим случаем били принуђени нашу отаџбину и отечество оставити тражећи прибежиште у Србији“ и „да у отечеству овом, а имено окружију пожаревачком, селу зовом Шетоњу, живити само можемо…“ Потом, вероватно око првог јула. према казивању Станка Атанаиковића-Бојаџије „пошаљемо сви Коцу у Влашку“. Зашто је Никола Цветковић-Коца поново морао да путује у Букурешт, Станко Атанацковић-Бојаџија није објаснио. Турски органи власти, на основу података добијених путем шпијунаже, сазнали су, међутим, да је онна основу ранијег одговора имао задатак да руском генералу пренесе одговор српских чиновника.
историјаниса.њикидот.цом (новембар 2013 – преглед)
Милан Миловановић, србски ђенерал, рођен 11 мај 1874 у Шетоњу, † 13 септембар 1942. – Београд.
Године 1894 је дипломирао на Војној академији. Учествовао је у два балканска рата, у првом је био начелник Штаба Врховне команде – контрола обавештајних служби, а у другом је био начелник штаба црногорске дивизије. За време Првог светског рата био је начелник штаба 2. Војске.
Године 1929. постао је начелник Главнога Генералштаба, а 1934. министар војске и морнарице Краљевине Југославије и следеће године члан војног савета.